Wednesday, 15 November 2017

Tamara Kučan - Profajler


Izdavač - URBAN ART

Tog dana kada je izašla, tog dana sam je i kupila, što bi neko rekao bila je još uvek vruća. Želela sam je baš baš baš, a onda je stigla. Par dana obaveza i kao pročitaću je za par dana. Kada sam je konačno prebacila sa police na stočić da bude pri ruci, spustila sam je i od tada tako stoji. Gleda ona mene, gledam ja nju. Plašim se?! O da! Tih dana sam sama sa sobom tumarala mislima. Preispitivala sebe da li i šta očekujem i koliko ce me dotaći i koje osećanje probuditi. Kada sam Tamari pomenula da sam uplašena ona je rekla (citiracu je) da je strah opravdan ali da je takođe bolje biti budan po pitanju nekih stvari nego spavati.
Prethodna knjiga Tamare Kučan me je razvalila i stvarno mi je trebalo vreme da je prživim i nakon čitanja. Kako sam znala da Tamara kroz svoje priče sazreva, od "Profajlera" sam očekivala dosta. Kad sam pročitala da ovo nije knjiga za šljokice znala sam da je ozbiljno. Tu dolazimo do onoga "plašim se", plašim se priče, plašim se onoga što će protutnjati kroz mene. Ovo je moralo da bude napisano da bi uhvatila knjigu u ruke, kao neka naredba "e sad moraš, dosta je više odlaganja”.
Prošlo je dve noći i dva dana, otvorena beležnica da ispišem svoje utiske. Da, da, knjigu sam čitala toliko dugo, noćas u dva sam je završila. U snu sam se budila da u telefonu ispišem reči koje bi prenela ovde a kasnije vama svima. Kažu pametni ljudi da ono što poslednje vidiš pred san to i sanjaš, ima istine. Bila je ovo duga noć, borba, preživljavanje, puno boja i puno sivila. Ne znam čega je bilo manje a čega više. Nikad duže nisam čitala neku knjigu i nikad više nisam neku knjigu išarala običnom olovkom. Prvi put mi se desilo da knjigu završim i okrenem prvu stranicu gde je usledilo čitanje iznova. Tek tada su prve stranice našle svoje mesto u slagalici. Kad sam ih čitala prvi put divila sam se autorki kako je sklopila sve to i našla fantastične reči koje su sjajni citati. Kad sam čitala drugi put to je bilo divljenje, savijanje glave pred jačinom, pred kamenom.

Svaku svoju knjigu autorka studiozno napiše, istraži svaku sitnicu, svaki deo priče, skuplja činjenice, dokaze, detalje. S obzirom da ovo nije knjiga za sjaj i šljokice tako sam joj i prišla. Za razliku od drugih knjiga, čitajući Profajler nije mi bilo teško da zastanem, odložim je, napravim pauzu, prespavam nepročitanu stranicu, izađem i prošetam. Ovo nije knjiga koja se čita u jednom dahu, složile smo se i Tamara i ja, ovo je knjiga kroz koju treba udahnuti, čija te bol treba boleti i čije reči i dela trebaš sažvakati. Sve na brzinu je ćorsokak i pretvaranje jake knjige u sapunicu.

Knjiga počinje pismom, knjiga počinje iskrenom kletvom mlade devojke. Stara joj je duša zato je i mogla da napiše to baš tako. Kletva i dobra lekcija kao i uputstvo šta čeka onog koji zaslužuje duševnu smrt, onom ko zaslužuje da se stalno okreće iza sebe i u kome treba i mora da stanuje strah. Čisto da proživi tuđe proživljeno, čisto da oseti.
Najgore je kad ne shvatiš granicu između igre i igračke, kada misliš da se igraš a ustvari si savršeno skrojena lutkica koja je došla do pucanja. Mada nekad je ta lutkica bila osoba koja je vukla konce tuđih života, nalazila svoja opravdanja kroz svoj bolesni um. Bolesni um je pak došao iz njegove boli i trauma. Malo ljudi postanu ljudi nakon lošeg iskustva, malo ljudi nađu beg i time spasu, do neke granice, sebe. Time nađu tračak svetlosti i snop boja.
Ovo je naizgled do nekog dela jedna nesrećno ljubavna priča, život koji nije lep, devojka koja ostaje bez jednog roditelja (toga imamo oko nas). Sve je to ako je čitamo od 12-te stranice. Ako je čitamo od početka pa tu budu te stepenice, onda tu ljubavnu priču čitamo jako oprezno, ne verujući da jedna ljubavna priča koja se nesrećno završava bude knjiga koja ima 420 stranica. Kada se okrenemo oko sebe u real lifu, ima masa ljudi tačnije devojaka sa tužnim detinjstvom, sa neshvaćenosti od strane roditelja, sa nesrećnim ljubavima. U knjizi Marina živi baš takav život gde sama sebi kroji dane, nedelje, mesece, godine. Zavlači se u ljušturu, postaje kamen, postaje osoba do koje nikako nije lako dopreti.

"Svaki covek ima trenutak... Trenutak koji je sve promenio. Trenutak koji ga je promenio." 

Tako i Marina ima svoj trenutak. U svom životu imala je svoje vreme, bila je bezbrižna i srećna i imala je svoje nevreme kada je bila kučka. Svi su mislili da joj je život savršen, želeli su da žive njenim životom ne znajući koliko je crnilo u njenoj duši. U njoj se sve raspadalo.

"Dok su se svi divili mojoj psihičkoj snazi, u meni se sve slamalo. Unutar mog života se sve raspadalo... Jedina mrlja koju nisam mogla da obrišem, bio je moj odraz u ogledalu. Tokom čitavog života imam jedan te isti osećaj, da mi duša hoće napolje. Kao da je moje telo kavez a koža preuska... Imala sam dva izbora. Da korov koji raste u meni zalivam i uzgajam ili da postanem svoj ogled, svoj prvi pacijent ..."

U godinama kada u sebi ludimo i na sve gledamo kao na mrlje oko nas, ona je tako videla sebe. Bila ugušena sopstvenim životom, onim što živi, diše, oseća. Kako odraste osoba koja tako doživi sebe? Kako gleda ispred sebe ? Pobeći, otići, što dalje... Daleko zagnjuriti u svoju želju i svoj san. Jedino tako opstati...i otišla je. 

Koliko je potrajala njena jačina i ono čvrsto u šta je sebe okovala? Odrekla se toga zarad osmeha koji nikad nije bio srećan, sve do tada. Volela je i bila voljena. Negde daleko od kuće našla je svoj mir, mislila je da je to nešto za šta vredi da se boriš i što će potrajati. Ustvari sve je bila laž, nepostojeće. Svako od nas u životu, u tim godinama mladog ludila za sve što se desi lepo, mislimo da će potrajati i da je pravo. Nije bilo kod nje. Taj neko je zbog sebe okrenuo leđa njoj i ostavio je da se pita gde je njena greška i u čemu je ona pogrešila. Po ko zna koji put u životu. Puno puta u knjizi je ona živela svoj najveći strah - nju samu. Napuštenu. I opet kao i pre toga, puno puta, krenula je dalje.
Kroz život opredelila se za zanimanje u kojem će pre svega sama sebi pomoći. U kome će saznati šta je igra i pod kojim uslovima se igra. Težila je tome da nauči da se sa bolima poigra, pusti ih da se vesele, da nauči da pobegne od same boli. Sa druge strane želela je da kroz svoje stečeno znanje pobedi bes, najopasniju boljku duše, želela je da shvati tugu, želela je da nauči kako da tuga ne eksplodira u njoj. I jeste, isplakala se i krenula dalje. Nikola, bivša dvodecenijska ljubav, olicenje devojčicinih sanjarenja. Neko ko je tu u njenoj kući, daleko od nje a tako blizu. Našao se baš tad uz nju kada je njena umorna duša želela neko srećnije mesto samo da bi osetila bilo šta. Bio je promenljiv, bio je nedokučiv za nju i neko koga ne može da čita.
Kako je vreme prolazilo i kako je težila da postane pravi psiholog samoj sebi a kasnije i drugima tako je put vodio ka zanimanju koje će joj odrediti život. Profajler! Osoba koja stvara profile osobama koje ne zna, koji su ili kriminalci ili prestupnici ili psihopate ili sociopate. Čita im osobine, karaktere, živote, osoba koja stvara sliku o nekome koga vidi ili ne vidi.
Koliko je teško biti profajler osobi za koju misliš da je znaš, koliko je teško pročitati njegovo ponašanje, mimiku, pogled, pokret? Može li se to? Koliko je teško shvatiti ludilo nekog svog? 

"Uspevam da ga shvatim samo sa profesionalne strane, sa ljudske tesko." 

Mislim da u ovom slučaju shvatiti i pročitati nikako nije isto. Prividno shvatiš njegovo ludilo opravdajući ga besom a u stvari ne vidiš dubinu njegovog ludila, pokretač svega toga. I onda istina, Nikolu nije da nije mogla da analizira, nije on čovek koga voli Marina, jednostavno je odbijala da ga pročita - misleći da je to jedini način da oseti ljubav. Ispadi osobe koja je uz tebe shvatiš kao trenutno loše raspoloženje, tako bi svi mi. Marini, psihologu, profajleru, u nekom trenutku se pali lampica. Sklapaju ce početne puzle. On sa toliko lica. Ne maski, maske se skinu. Ovo su lica i njegova sposobnost da ih zameni bez da trepne. Nije želela laži, samo nekog pored sebe. Dala mu je šansu ali kroz tu šansu je shvatila da nije on samo tužni ranjeni dečak, mnogo je više od toga. Hvala bogu na fakultetu koji je završila. Znala je da "Nesrećne boli sva nesreća ovog sveta", on nije bio takav. To je bilo dovoljno da crv sumnje izjeda nju u vezi njega.
A onda se javio on - R. Ozloglašeni haker koji se vodi kao kriminalac koga ne mogu da uhvate. Osoba koja pravi napade dobro smišljene da je postao za narod Robin Hud, za njih opasnost. Javio se njoj. Dao joj je sta želi u zamenu za detalj, u zamenu za pomoć. On koji ne moli nikog, ona koja ne pomaže. Ona, profajler osobe koja je muka svima. Ništa joj se tu nije poklapalo, kockice su se sklapale u drugom smeru koji su drugi bojkotovali. Ostala je sama sa svojim mislima i osobom koja je strana, koja ne postoji.
Uplela u vrzino kolo. Sa jedne strane osobi koja joj je bila stranac ona nije bila stranac, ne više... dok osoba koju je znala dve decenije shvatila je da je ništa drugo nego stranac. Dva stranca u životu a ona na raskrsnici.

U tom vrtlogu i ona i mi koji čitamo shvatamo da je ona do tada živela laž a da je istina, deo ispred nje, čeka da bude ispričana. "Glupaka jedan tren opameti", pa nek je i školovani glupak. Šamarale su je tajne koje su bile otkrivane, šamarala su je osećanja koja su bila zakopana, sećanja, blato, oguljena kolena, pocepana tkanina i odraz u ogledalu. Prijateljstvo sa R. donelo joj je boli ali i oslobađanje. Uklapala se u njegov binarni sistem tako lako što je plašilo koliko njega toliko i nju. Sve što joj je rekao, prosuo pred njenim nogama, slomio joj je već slomljeno srce samo iz razloga jer je verovao da je to jedini način da se bolje sastavi. Marina, školovani psiholog učila je da se uvek prilazi sa dozom opreznosti. Stvarnost je malo drugačija. Neko sa kim kuckaš do duboko u noć, sa kim deliš sve ono što ne možeš sa ostalima oko sebe u realu, postane bitan. Postane osoba zbog koje želiš da pozavršava sve u svom danu kako bi ukrao tren sa njim. Osobi kojoj pišeš, koja je u realnom vremenu preko puta tebe u maloj kutiji, spreman si da daš sve što nikad ne bi u realu. To je istina, to znaju mnogi od nas. Reč po reč, osećaj, podudaranje misli, preklapanje reči, kuckanje u isto vreme isto slovo. To osvoji misao a kasnije i sve ostalo. Koliko je lako kad sumnjaš u nekog, poverovati strancu, dati mu sebe na dlanu. Verovati, poveriti mu život, reči, istine, sve. Kažu papir trpi sve, papir smo zamenili računarom i tu je caka. Bez obzira koliko smo učeni, jaki, pametni, kad iz dana u dan kreneš pisaniju sa nekim ko ima mrvicu uvida u tvoje slabosti spreman si da ogoliš dušu pred njim. Marina je to i uradila, dozvolila da svoj sram i odraz iz ogledala pokaže jednom hakeru koji postaje stvarna osoba. Spojila ih je nepravda prema njima, prema voljenima. Spojila ih je bol koju su prepoznali na prvi klik. Spojila ih je tišina, ćutanje, uzdah, neuravnoteženo disanje, spojila ih je tajna. 

"Tajna - to ti je neraskidiva veza, ne može udaljiti ljude, ma koliko se oni trudili i želeli da budu daleko."

Spoj dve ranjenje duše je neraskidiva veza, ma sta da se desi. On je postao njen beg, ona njegov administrator. Njihovi trenuci pravi kaleidoskop, prepun boja i na mrvicu od trenutka kad sve nestaje. Snovi, želje, maštanja i opet rušenje. Igra oholog čoveka sa dve duše, pad, opet beg, dizanje svega onog naučenog kroz uzaludni fakultet. Da li je uzaludni? Marina, devojka koja zna kako da pobegne, naučio je život kako da nekom pokloni bol da bi ona koračala. Jaka žena, slomljena duša,osoba koja nađe način kako da krene dalje, kako da uništi grešnu dušu, grešne ruke i nekog ko ne zaslužuje da bude spašen. 

Predaja! Da li je to izdaja nečeg Marininog i R-ovog? Možda nije ali je svakako okidač za pomeranje sopstvene granice.
Trebalo je na kraju pasti kako bi se preživelo, kako bi se čudoviste slomilo i misao razbistrila. Trebalo je svoju dušu dobrovoljno dati đavolu kako bi zaštitili druge. Mala je to cena, a to zna hrabro srce. Marina je pakao prošla iznova time što je izgubila deo sebe, ne time što je drugi deo žrtvovala zarad višeg cilja. Bila je jednim delom svoja,slobodna. Jedino što je zarobilo su zatvorski okovi i tišina sa druge strane. Hladnoća i skamenjenost, opet.
Prolazili su dani, zver je uhvaćena, rane zacelile, bar one površne. Duša krvari. A onda boje, kaleidoskop u njenoj glavi, kaleidoskop na monitoru i njeno znanje koje se budi baš kad treba. Lampice se pale da pokažu najlepšu moguću nijansu te sprave i ne postoji u tom trenutku tren u kom će to nestati. Možda u sledećem hoće ali ono bitno je pobedilo. 

Profajler, nije za šljokice, o ne nikako. Dok sam čitala knjigu klecala su mi kolena, prevrtao stomak, grčio zeludac, krvarilo srce. Kada uspeš da se poistovetiš sa osobom o kojoj čitaš osetiš svaku njenu bol i zaboli svaka njena rana. Živiš njen zivot koliko ti ona dozvoli. Navijaš za njenu pobedu i shvatiš da si i ti pobedio kada preživiš sve njene košmare. Da, za neke stvari moramo biti budni i nikako ne smemo da zatvaramo oči pred njima. Marina je primer da je svaka žena samuraj u svojoj boli, izdiže se i pokušava da pobedi zver koja je slama. Marina je primer kako je "tanka granica između tajne i laži. Tajna je beg. Istina je sloboda." 

Kraj profajlera, pocetak žene. Lepo sam napisala na početku, divim joj se. Izdigla se kao feniks. Naučila je da i u mraku uoči boje kaleidoskopa i obasja svoju slobodu. Isprepletani prsti i osmesi koji kriju pokopane tuge.
Pismo s početka samo je čin dobrodošlice čudovištu u pakao. Da li smo upoznali Marinu kroz ovu knjigu, teži slučaj. Teško je ranjenog upoznati!

Hvala Tamara na jos jednom šamaru! Svakog čitaoca si ovom knjigom pukla najvećim buzdovanom po glavi i probudila ga. Ti si birala da to ne bude tiho i nežno a mi svi treba da smo zahvalni za to.
Pitao me je moj kolega knjigoljubac Marko za ocenu. Ne mogu ja ovo ocenom oceniti, nikako! Svaka suza, uvrtanje stomaka je ocena ovoj knjizi.

P.S. Trebalo bi doći do osobe koja odlučuje o tome koje knjige treba uvrstiti u školsku lektiru. Nakon Indiga ovo je knjiga koja takođe zaslužuje mesto u njoj.

Tuesday, 14 November 2017

Sesilija Ahern - Obeležena


Izdavač - PUBLIK PRAKTIKUM
Flawed (Flawed, #1) by Cecelia Ahern
★ ★ ★ ★ ★

"Moć. Uvek je o tome reč, ne zaboravi. Ljudi žele novac ili moć."

Zamislite svet u kome nema mesta za greške, svet u kome vas greška može odvesti u propast, svet u kome do kraja života nosite žig te greške.

"Bosko, poznatiji kao sudija Krevan, predsednik je suda u komisiji koja se zove Savet. Savet, najpre osnovan kao privremena javna istraga lošeg postupanja, sada je stalni organ koji nadgleda ispitivanje pojedinaca koji su pogrešili, i zbog toga će biti obeleženi. Obeleženi - to su obični građani koji su napravili moralnu ili etičku grešku. Na kožu im se vrelim žigom utiskuje slovo "G", na jedno od pet mesta. Mesto žigosanja zavisi od toga u čemu su pogrešili.
Za loše odluke - žig je na slepoočnici.
Za laganje- na jeziku.
Za krađu od društva - na desnom dlanu.
Za izdaju Saveta - na grudima, iznad srca.
Za prekoračenje društvenih normi - na tabanu desne noge.
Pored toga, moraju uvek da nose traku sa crvenim slovom G na rukavu da bi bili uočljivi u javnosti i služili kao primer."

Selestina Nort (17) je savršena. Uzorna ćerka, sestra, učenica. Omiljena u društvu, ima idealnog dečka Arta, sina sudije Krevana. Veruje u sistem, veruje u Savet. Prema obeleženim ljudima se ponaša kao da ne postoje. Obeleženima se ne obraćaš, ne pomažeš im.
Kada njena komšinica i profesorica klavira biva odvedena jer je načinila grešku, Selestinin svet se uzdrma, uskomeša, nešto se u njoj menja.

"Oduvek verujem u rad Saveta. Ja sam jedna od Boskovih najvećih pristalica. Razumem šta on radi. Njegov posao je da se pobrine da ljudi ne budu prevareni. Znam razliku između dobrog i lošeg, razumem pravila. Ali danas mi se čini da su pravila zamagljena, zbog toga što su se pojavila bukvalno pred mojim vratima."


"Može li se postići savršenstvo? Mnogo načina je isprobano i ispitano, u pokušaju da se do njega dođe, da bi se vlada na kraju odlučila za Krevanov savet i žigosanje ljudi koji su pogrešili. Šta god da radite, žig kojim je obeleženo da ste pogrešili ne može nikako da se skine. Nosite ga do smrti. Snosite posledice jedne sopstvene greške do kraja života. Vaša kazna služi kao podsetnik drugima - da razmisle pre nego što nešto urade."

Jedan dan dolazi u situaciju kada instinktivno donosi odluku - pomaže Obeleženom. Poslušala je svoju savest i prekršila pravilo, i prinuđena je da se suoči sa posledicama svoje odluke - zatvor, žigosanje, izopštavanje iz društva.
Dok čeka suđenje u pritvoru, u ćeliji do svoje upoznaje misterioznog Karika.

"Bila sam devojka koja poštuje pravila. Bila sam na njihovoj strani. Ništa nisam dovodila u pitanje. Sad sam, odjednom, na pogrešnoj strani svega, i sve preispitujem."

Svojim postupkom je uzdrmala sistem, uzdrmala sudiju Krevana, koji ju je kaznio surovim žigosanjem - dobila je čak 6 žigova, od dozvoljenih i postojećih pet. Sa tim šestim žigom ona postaje opasnost za njegovu poziciju i njegovu moć.

"Nekada sam mislila da je nemoguće da se bojim nekoga čiju ljudsku stranu poznajem, a sad shvatam da se njegove ljudskosti najviše plašim:"

Podelila je svet na pola, i svaka strana je zbog koristi želi za sebe, kao promoterku, kao nekoga ko će promeniti svet. Nije svesna kakvu moć ima u rukama. U njoj se budi samilost, bes i prkos, i uz pomoć malog broja ljudi, pokušaće da sruši sistem, odnosno sudiju Krevana kome je novac i moć udarila u glavu.


Da mi je neko rekao da ću Sesilijinoj knjizi dati peticu i favorites... Nisam njen ljubitelj nikako, njene drama/ljubavne/čiklit knjige mi se uopšte nisu svidele. 
Ali ova knjiga je savršena! Nešto totalno drugačije od nje. Ako imate tinejdžera, obavezno mu/joj gurnite ovu knjigu u ruke. Mada i nama "starijim" tinejdžerima s vremena na vreme treba ovakva knjiga. Verujte mi, ima šta da se nauči iz nje. 
Sesilija je stvorila surov svet. Svet gde se greške kažnjavaju žigosanjem, zatvorom i izopštavanjem iz društva. Svet gde Obeleženi ljudi jedu samo najosnovnije namirnice da bi preživeli, svet gde Obeleženom ne možeš pomoći sve i da umire pred tobom. Nisu to kriminalci, nisu iza rešetaka, ali su kažnjeni na život bez ikakvog luskuza, prava i svaki korak im se prati.
Ono što je najsurovije u ovoj knjizi je ponašanje "Savršenih", što odraslih, što tinejdžera. Veoma bahato, surovo i nadasve tužno. Ništa se taj Sesilijin svet ne razlikuje od ovog našeg u kojem živimo. 

Knjiga se vrti oko Selestine i njene borbe, što sa sobom, što sa svetom. Jaka junakinja, mnogo mi se svidela. Karik tek u naznakama u ovoj knjizi, al na "prvi pogled" mi se sviđa. Iako je Selestina na početku u vezi sa sudijinim sinom, potajno sam se nadala da neće on biti glavni lover boy 😇
Ne znam dal je Sesilija ideje i radnju pokupila iz nekih filmova, serija, drugih knjiga... meni se mnogo dopalo sve - od radnje, stila pisanja, glavnih i sporednih likova. Ono što je autorka htela da postigne ovom knjigom napisala jer u zahvali:

"Ako postoji bar jedna poruka koju bi ova priča trebala da prenese čitaocima, nadam se da je ona da niko od nas nije savršen. Nemojmo se pretvarati da jesmo. Nemojmo se plašiti što nismo. Nemojmo osuđivati druge i praviti se da mi nismo takvi. Ne zaboravljajmo da biti ljudsko biće znači biti nesavršen i dopustimo sebi da učimo na svim greškama koje pravimo kako ih ne bismo ponavljali." 


Sunday, 12 November 2017

Tamara Kučan - Profajler


Izdavač - URBAN ART
★ ★ ★ ★ ★

''Ja nisam zlo koje me je obeležilo.'' 

Deep web, Dark web, psihopate, traume, sociopate, bol, istine, laži, pravda i nepravda...
Puna knjiga ludaka koje sam mrzela zato što postoje... i onih drugih ludaka koje sam volela jer su pravični...
Profajler je sve i svašta. ...Sve osim *jedna normalna devojka se zaljubila u jednog hakera i onda bitanga i princeza ljubav* bajke. Toga ovde nema.
U stvari, kod Tamare nema bajki.
Princeze su pretvorene u ratnice, a bitange u heroje.
Ponekad nas ubede da su heroji oni koji su zapravo monstrumi, dok pravi borci za pravdu završavaju zaključani ili emotivno uništeni, sve dok ponovo ne nauče da se probijaju kroz život.
Sami ili uz nečiju pomoć.

''Rešetke su rešetke - sa koje god strane bio.''

Marina, glavna junakinja...
Psiholog, naizgled jaka, naučila je sebe da postane kamen; hladna i distancirana.
Rano je ostala bez majke i živi sa ocem Đorđem, policajcem kome je najveća želja da Marina krene njegovim stopama. Međutim, Marina ne veruje u pravdu, Marini je pravda pre mnogo godina, posle maturske večeri, okrenula leđa.
Ona traži neke svoje istine, neke svoje ljubavi, neku naizgled nedostižnu sreću i sebe samu.
Traži se u svetu, traži se u drugima, traži se svuda, osim u sebi.
Jer tamo gde je najbolnije retko zavirujemo.
Slomljeno srce i bol je iz Amsterdama bacaju pravo u naručje Nikoli, policajcu kome je njen otac Đorđe uzor i neko ko joj je bio prva simpatija.
I upravo je to početak jednog klupka koje se razmotava, početak kraja jedne traume, jedne boli, jedne katastrofe i mnogo nepravdi.

''One koje volim ne umem da analiziram. Gledam ih srcem, ne očima. Slušam ih dušom, ne ušima. I uvek redovno... najebem!''

Kada haker R počne da napada mnoge sajtove, Marina je ubačena da radi u timu sa Nikolom, Markom i Petrom.
R se mora što pre zaustaviti i svima je čudno jer je skoro uvek, na ovaj ili onaj način, Nikola meta napada.

''Zašto želiš da uhapsiš hakera? Mislim... zašto se uopšte hapse hakeri, mogu li oni uopšte da robijaju? Za hakera je hakovanje umetnost. Kao slikar koji slika sliku. Zar nije haker poput bilo kog umetnika koji uživa u procesu realizacije svoje ideje? Sudeći na osnovu filmova... Meni su hakeri carevi. Na razumem baš njihov posao, ali razumem psihu čoveka koji ima cilj, ideju.''

Đorđe je ponosan jer je Marina krenula putem kojim je on oduvek želeo za nju, srećan jer je u vezi sa divnim i savršenim Nikolom.
Ali Đorđe ne sluti da se raduje laganoj propasti sopstvenog deteta.

''Ja ga, naravno, tešim, slušam, bodrim, aplaudiram, kličem, zasmejavam, hrabrim. Na to se svela ova veza. Na tešenje njega, neutešnog. Na psihoseansu koju mu pružam bivajući sve luđa i luđa.''

Međutim, ako je ljubav iluzija, lako se ugasi.
Posebno ako ta ljubav nosi sa sobom duhove prošlosti.

'' - Ti si žena sa kojom niko na planeti ne sme da se zajebava.
Osim tuge. Osim tebe... Prećutah.''

Čulo mirisa je najpakosnija boljka, blago onima koji je nisu osetili.
I upravo jedan miris parfema ostavlja Marinu bez svesti, dok jedna Snežana i prošlost isplivavaju na površinu.

''Ko bi rekao da će jedan susret između svesti i nesvesti biti dovoljan da pretvori maštu zaljubljene klinke u stvarnost povređene žene?''

Dok se bori sama sa sobom, haker R joj vraća nadu.
Nadu da negde na ovom svetu zaista postoje ljudi koji se bore za pravdu i da se takvi ljudi kriju iza kapuljača, a ne iza policijskih znački.
Nadu da ljubav postoji i da se rađa na prvi dodir, a ne na prvi pogled.
Nadu da će joj se sreća konačno osmehnuti.

''Želim da pati. Želim da mu uzmem godine i godine života. Želim da svakog jutra kada otvori oči zažali što je živ. Želim da nema razloga za smeh, a da svaki lažni smeh kojim skriva bol... Susretne more suza. Nekada zakon i pravda nisu isto. Nekada je osveta jedini put do pravde. Nekada, šta god uradio, ne možeš biti srećan. Ali možeš biti miran. I spokojan. Moj spokoj počinje jednim dugmetom.''

Ali dešavaju se neke druge stvari...
Planovi i propasti.
Bežanje i vraćanje.
Padanja i ustajanja.
Mamac.
Jedan nervni slom.
Ucene.
Sreća i ljubav na naizgled pogrešnoj strani zakona.
Gorčina kafe.
Gorčina života.
Jedna hostelska soba.
Vatrometi koji ne donose sreću.
I kaleidoskopi koji smiruju oluje.
... jer sreća beži i teško se stiže.

''Uvek sam slušala svoj osećaj. Nikada me nije prevario. Samo jednom, pre mnooogo godina nisam poslušala sebe. Tada sam postala unakažena.''

Sad malo o junacima da ne otkrijem ovom recenzijom previše...

''Da u tišini okončamo stvar... Srećom, pa mi sa tišinama dobro ide.''

Moram priznati da je ovo prva knjiga koju sam u životu pročitala u kojoj sam volela glavnu junakinju od prve do poslednje stranice. Uživala sam u njenom ludilu, u neustrašivosti i u toj borbi za pravdu uprkos svemu, verovatno zbog toga što tu vrstu muke mučim i sama. A pravda u svetu je nedostižna, ali odustajanje je poraz. I to je začarani krug.
Različita boja očiju - drugačiji pogled na svet. Obični su dosadni. Čudni i oštećeni su često posebni. Takvi smernice biraju sami. Marina je izabrala onu bolju i težu.
Lako je biti psihopata i vaditi se na traume celog života, teško je ustati i ubediti sebe da ne povređuješ samo zato što si bio povređen.

''Mogu li živote, jednom da umrem na miru? Ne treba meni uteha. Meni treba pravda...''

R... R je ljubav, on je Dexter i Mr Robot vrsta ljubavi, a ja te dve serije mnogo volim, tako da je R od mene dobio čisto obožavanje. Neko ko se bori da pravda bude ostvarena delima, ne vikom preko Facebook-a.
R razume, oseća, prepoznaje i vidi laži pred kojima ostatak sveta zatvara oči.

''Da je na svetu više ludaka poput nas, svet bi bio normalnije mesto.''
''Da mogu, poklonio bih ti tebe. Zaslužuješ sebe. Ne kao kaznu. Kao nagradu.''

Đorđe... Prvo me je nervirao... Vrsta roditelja koja nastavlja svoje snove tako što decu usmerava na iste puteve. Međutim on je neko ko je sam ostao sa detetom, nakon smrti supruge, on se posvetio Marini i poslu. I ma koliko mi bio iritantan, upravo me je deo knjige u kom su glavni učesnici on i Marina - rasplakao. Jer niko ne voli kao roditelj i valjda ništa na ovom svetu ne boli više od suza i očaja rođenog deteta.

''Stavio te je u centar pakla samo da bi mu se divili. Svi imamo sujetu, svi smo gladni uspeha, ali ne može glad biti jača od poštovanja, od obećanja datog ljudima koje voliš!''

Sandra - Marinina najbolja drugarica, ona i Marko su sporedni likovi koji su mi se posebno dopali. Normalna, vesela, buntovna, harizmatična i pametna. Oslonac kad treba, blaga dosada kad je zapostavljena. Prijatelj koji po definiciji treba da bude takav.

''Tišina boli više od svih udaraca.''

Nikola... Da ne otkrijem mnogo, neću se tu zadržavati. Nikola mi je bio čudak od samog početka, tako nekako mutav i sav u karijeri, a inače da prostite, ne volim uniformisana lica. Opasno mi idu na živce, e tako isto se ta netrpeljivost prenela i na Nikolu. Odvratan, nadmeni stvor. Ćao.

''On je čovek reda, a mene uteha reda radi ne teši.''

Ali! Za jednog policajca Marko mi je bio nešto posebno. No, Marko je neko ko ima i buntovnu stranu, zato mi se i svideo. Čak sam potajno želela da on bude R, dok nije dobio svoju ljubavnu priču koja mi se mnogo sviđa. 

''Ne stvaraju okolnosti ljude. Ljudi stvaraju okolnosti.''

I ostaju Petar i Ogi... Stavila sam ih ovako namerno zajedno jer nisam sigurna gde da ih sortiram, obojica su mi na ''nit' smrde nit' mirišu'' a takvi su i u knjigama i u životu najgori. Kad vuče sujeta, pamet ode na put bez povratka.

''Želim samo da odem odavde, da pobegnem iz ove magle negativnosti, tenzije, dreke, sujete.''

Opet se recenzija Tamarine knjige odužila, ali ne umem drugačije kad su joj svi likovi kao stvoreni za analizu i pitanje: Ček' a zašto je ovaj lud?
Ili ako nije lud: A kad će da poludi?
Za sad, meni je ova knjiga favorit godine.
Tamara je opet čačnula sve ono o čemu se ćuti i što se gura pod tepih i to par tema o kojima treba govoriti, tačnije o kojima se MORA govoriti jer je zbog ćutanja ovaj poremećni svet upravo tu gde jeste.

''Klimam glavom jer ja to najbolje radim kada me boli, kada mi se stvarnost ne sviđa. Postajem kamen. Disciplinovani kamen koji nikome, pa čak i onom koji kamen može da istopi, neće pokazati trunku slabosti, trunku emocija.''

5 zvezdica plus favorites.

''Za normalne ljude, ludilo je kompliment, a za nas ludake - kazna.''

A kaleidoskop je za bojenje, što me je dodatno iznenadilo, taman da se sastavim posle ove knjige! 😌

''Čovek kada guši tugu, tuga eksplodira i raznese čoveka. Zdravo je isplakati se.''

Ps. Prošle godine sam guglala sekte, ove godine deep i dark web, ako mi ovi uniformisani zbog pretrage po netu zakucaju na vrata ja ću da im izložim tvoje knjige kao opravdanje. 😂

''Svaka čast na hrabrosti, na odabiru časne, opasne i pravične profesije, samo... Kada bi vas čovek otvorio i došao do vaše duše, video bi maglu oko nje! Bog zna kako bi se radovao misleći da magla skriva nešto izuzetno! Međutim... Kad se zađe unutra, tamo je praznina! Nema ničega!''


Saturday, 11 November 2017

Bridžid Kemerer - Pisma izgubljenima


Izdavač - Vulkan izdavaštvo

''Ono što si napisao ukazuje na to da razumeš agoniju.
Mislim da ne razumeš.
Inače se ne bi mešao u moju.''

Džulijet je uvek pisala pisma svojoj majci koja nije uvek bila pored nje jer je radeći kao fotograf proputovala svet. Čak i posle njene smrti, Džulijet joj piše pisma i ostavlja na grobu.

''Privatnost je iluzija.''

Deklan je na lošem glasu, svi ga se plaše jer nema baš dobru reputaciju. Dok na lokalnom groblju odrađuje društvenokorisni rad koji mu je odredio sud, nalazi pismo koje ne može da izbaci iz glave i na kraju odgovara, sa dve kratke reči: ''I ja.''

''Reči su reči. Nisam ništa više idiot kada psujem nego što je neko genije kada kaže neku dugu reč.''

Dvoje ljudi koji idu u istu srednju školu, naizgled potpuno različiti, a opet tako slični, jedan grob i jedno pismo menjaju sve.

''To je život. Kada svet oko tebe ide dođavola, jedino što možeš jeste da nastaviš napred.''

Deklan ima samo jednog prijatelja, samotnjaka koji je imao teško detinjstvo i svi ga odbacuju jer je čudan. Ni Deklanov život nije bio lak, smrt sestre za koju je odgovoran njegov otac, a čak i sam Deklan oseća krivicu. Ne slaže se sa očuhom, a ni sa majkom nije u najboljim odnosima.
Kada odgovori na pismo, po prvi put vidi da ga konačno neko razume. Ali ko je ta devojka sa kojom se dopisuje?

''Ne znam koja je pouka ove priče, osim da ponekad dođeš do trenutka kada sve previše boli i kada bi uradio sve da se otarasiš bola. Čak i ako to znači da povređuješ nekog drugog.''

Džulijet je dobra učenica, ima najbolju drugaricu, međutim prihvaćena i među ostalim vršnjacima. Nakon smrti majke, ostaju joj jedino pisma koja joj redovno piše i ostavlja na grobu. Kada neki neznanac odluči da odgovori, prvo je obuzima bes, a zatim joj okupira pažnju jer još neko isto tako pati. 

''Čak te ni ne znam, ali osećam da te razumem.
Osećam kao da i ti mene razumeš.
I zato mi se ovo toliko dopada.''

Divna knjiga, stvarno nisam očekivala da ću se baš u ovoj meri oduševiti.
Čitaćete njihova pisma, kao i mailove, potom razmišljanje i jednog i drugog...
Knjiga o prijateljstvu, gubitku, nepoverenju, kajanju, ljubavi, o etiketama koje dodele ljudi i koji neretko unište nekoga ko je samo... drugačiji...

''Ako se bogato dete ruga siromašnom detetu zato što nosi staru, korišćenu odeću, to je očigledno okrutno. Ako se siromašno dete ruga bogatom zato što je palo na testu, je li to manje surovo zbog njihovih položaja u životu? Je li svako na neki način jednodimenzionalna meta?
I ako jesmo, postoji li način da pokažemo više sebe? Ili smo zarobljeni u jednoj fotografiji koja ne priča celu priču?''

Fenomenalan stil pisanja, bez suviše detalja i gušenja. 275 stranica čistog savršenstva.

"Od tišine mi misli lutaju i to ne u srećnom pravcu.''

5 zvezdica i preporuka za ove hladne dane.

''Rekla si ne još.'' Gleda me. ''Na tebi je da odlučiš. Ali i nikada je u redu Džuls. Nikada je uvek u redu.''


Monday, 6 November 2017

Miloš Žeželj - Nedodirljivo


Izdavač - PUBLIK PRAKTIKUM
Unattainable by Milosh Zezelj
★ ★ ★ ★

"Svi se nekada zaljubimo, a kada se to desi prestajemo da ispitujemo život i počinjemo da razmišljamo srcem koje je budalasto hrabro."


Preselivši se sa majkom iz Švajcarske u Srbiju radi studiranja, Adam Kristakis pokušava da se sabere i dovede u red svoj istumbani život. 


Jednog dana šetajući beogradskim ulicama u potrazi za fakultetom, doživljava saobraćajnu nesreću. Umesto smrti, susreo je svog anđela čuvara Karolinu. I u sledećem momentu se budi u bolnici, misleći da je Karolina san. No, ipak postaje opsednut sa njom, zamišljajući je kao nešto što je nemoguće držati, dodirnuti, uhvatiti. Ne odriče se svog sna. 
Zatim je sretne na fakultetu, upoznaje je ali se Karolina svo vreme pravi da ne zna o čemu Adam priča.  Adam je privučen njom ne samo fizički, već i na nekom dubljem, unutrašnjem nivou. Karolina je zagonetka za njega, nije siguran dal ga ona pozitivno ili negativno uznemirava, i pokušavajući da je odgonetne, sve više se upliće u mrežu zvanu ljubav.

"Pitam te sada Adame, šta bi uradio ako bi se zaljubio u nekoga ko nije ljudsko biće? Barem ne u potpunosti. I šta bi uradio ako je ta osoba anđeo? Tvoj anđeo čuvar? Koliko daleko bi išao da spaseš ljubav koja je toliko vanzemaljska, da je gotovo nedodirljiva?"

No, gde je anđeo čuvar, tu je i anđeo smrti. A Adamov anđeo smrti pokušava da ga ubije. Tada Adam saznaje ko je i šta je Karolina, a ona sa svojom porodicom (da, naš anđelak ima porodicu - otac, majka i brat Dominik) na sve moguće načine pokušava da spase Adama i ne odustaje od svoje ljubavi. 

"Jednom izazovi mladu ženu, i ona će znati da osvoji čitav svet." 

Hoće li njihova veza, njihova ljubav, uspeti da prebrodi sve opasnosti i prepreke? Nije lako, ali se žestoko bore jedno za drugo, bez obzira na posledice koje će ova neobična, nesvakidašnja veza da izazove. 

"Da li kršimo neku vrstu pravila osećanjima koje gajimo jedno prema drugom?" 
"Ne samo jedno. Zapravo, kršimo sva moguća pravila. Ovo će izazvati mnogo problema." 
"Ovo je vredno svih mogućih problema." 


Ja sam od onih koja nekako uvek zaobilazi domaće autore, al ovu svakako nisam htela da zaobiđem, jer ANĐELI - moji miljenici. 
Ovaj put imamo ženskog anđela, koja mi je baš bila badass u knjizi, divna, predivna, al mislim da autor čak i nije pokazao njen pun potencijal. I ono što mi se izuzetno dopalo ovde je da ženska za promenu uzima sve u svoje ruke i pokušava da zaštiti svog muškarca. 
Adam, smrtnik,... joooj Adame, toliko te volim, iako si šeprtlja, smotan, tužan, zbrkan, bespomoćan, zbunjen, sexy, sladak, divan 😍 
Dopalo mi se što autor nije nagurao mnogo likova u priču - Tu su Adam i Karolina kao glavni likovi, Adamova majka, Karolinini otac i majka, brat Dominik (takođe anđeli) Dominik me je zaintrigirao, mnogo je misteriozan, i u ovom delu čak i mnogo zanemaren. 
Sviđaju mi se imena likova, zaplet koji je autor napravio, i priče i legende koje je utkao u knjigu. 
Radnja mi je na dosta mesta bila prebrza, ostale su neke rupe, misterije i tajne. Ali ako sam dobro razumela autora, da planira još dva dela, tako da se nadam da će popuniti ovo što je ostalo nedorečeno i nejasno.
I božeeee,... nema vrućih scena, nema! Ima malo ljubljenja, držanja za ruku, maženja. Da, smeta mi to, znate me 🙈 👀
I sad me ovo podseti na par poruka koje sam dobila u poslednje vreme u inbox na stranici, o tome kako slabo dajem preporuke za decu i tinejdžere. Pa evo, ovo je idealna knjiga za taj uzrast, a i za nas koji smo deca u duši 😉

Autor je uspeo da me zadivi i baci u razmišljanje sa par rečenica o tome šta je ljubav, tako da rečenica "Šta je ljubav?" sa punim pravom stoji na korici njegove knjige ❤ 
Btw, i originalna i srpska naslovnica su predivne ❤ 

"Kada te ljubav natera da počiniš greške, tada znaš koliko je ta ljubav jaka." 


"Srce koje voli je najjači strah smrti."