Sunday, 30 October 2016

Drina Steinberg - Sjaj Bezdana (Purpur Arkone #3)



SJAJ BEZDANA
Treći deo trilogije Purpur Arkone

PROLOG MOŽETE PROČITATI NA PROLOG SJAJ BEZDANA

1.POGLAVLJE
Kad bih jednog dana odluèila da napišem memoare,taj moj magnum opus bio bi ništa do mršava sveščica od dva,tri poglavlja, jer za životnu priču potrebna je prošlost, a ja prošlost nemam. Imam samo sadašnjost i sećanje na poslednje dve godine, koliko je prošlo od kada su me našli kako ogrnuta ritama bele haljine nepomično stojim u ledenoj vodi Baltika, dok me sa svih strana šibaju udari
vetra.
Iako sam bila u posekotinama i masnicama, sa promrzlinama na telu, nisam osećala nikakvu bol, ni zimu, ni strah. Nisam osećala apsolutno ništa. Moje telo nije reagovalo na ugrize oluje, koja je munjama, kao papir lako,cepala tmurni svod Arkone. Činilo se da se nebeski bljeskovi krvnički zarivaju u pomahnitalo more, terajući ga da besno peni. Mogla sam se zakleti da su se šumovi mora ujedinili u
samo jedan zvuk – u duboki, zastrašujući urlik ranjene zveri.
Hipnotisano, svim čulima kupila sam u sebe taj divlji prizor, ne obraćajući pažnju na eho ljudskih glasova koji mi je dolazio s leđa.
Reagovala sam tek kad sam osetila čvrst stisak nečije šake na svom levom ramenu. Ispod oka sam pogledala prvo u duge prste, koji popustiše pritisak i skliznuše mi sa ramena na nadlakticu. Zatim se radoznalo okrenuh ka visokom muškarcu u spasilačkoj uniformi.
– Gospođice, da li ste dobro?!
Njegovo pitanje me začudi. Svašta.
– Oh… nikad bolje, hvala na pitanju! Kako si ti? – odgovorih veselo.
I dok je mojim licem dominirala široka krivulja osmeha, njegovo zgrči zaprepašćen izraz. Bez reči, kratkim istreniranim potezom, preko mojih leđa prebaci kabanicu.
Njegov pokušaj da me u nju dobro ušuška osujeti nalet vetra, koji strže smešni ogrtač sa mene, zbog čega se spasiocu sa usana ote jedva čujna psovka. Htela sam da mu kažem da zaista nema potrebe da me utopljava, jer mi je sve bilo potaman, ali delovao je kao neko kome je, iz nekog razloga, baš stalo da me spase, pa oćutah, znatiželjno iščekujući njegov sledeći potez.
– Možete li da hodate? – upita me zabrinuto.
Zacenih se na njegovo pitanje. To je već stvarno bilo smešno.
– Svakako da mogu da hodam, što ne bih mogla? Vidiš
ove noge? – povukoh mokre rite malo iznad kolena – Mogu
da se kladim da trče brže od tvojih!
Spusti kratak pogled na moja bosa stopala, a zatim mi pruži ruku. Uozbiljih se kad shvatih da mu moj odgovor nije simpatièan. Čvrsto je stiskao vilicu i nepomično me posmatrao. Slegnuh ramenima. Možda sam ušla u neku zabranjenu zonu? Ili je iz nekog razloga zabranjeno da se u ovo vreme ovde stoji? Mada… koje je sad vreme? Hm…?
Napućih se, pokušavajući da se setim koji je dan.
– Gospođice?!
Njegov glas me prekinu u razmišljanju. Slegnuh ramenima i zaključih da bi možda bilo najpametnije da krenem sa njim.
Koji je ono danas dan?
Pre nego prihvatih njegovu šaku,primaknuh mu se i zagledah u lice. Skupih kapke, shvatajući da ne mogu jasno da ga vidim. Nije bila noć, ali nije bio ni dan. Teški, tamni oblaci pobrinuli su se da Arkonu obavije čudan mrak; mada se divljanje Baltika moglo sasvim jasno videti, litica rta bila je u potpunosti obavijena tamom. Delovalo je nekako podeljeno, nacrtano. Kao da se dan i noć dodiruju bez ikakvog sumraka ili zore između sebe. Delovalo je kao jasan prikaz jina i janga. Onako kako deca vide dobro i zlo. Crno i belo. Delovalo je apsolutno nemoguće.
– Idemo?! – upita me jasno, pokazujući glavom ka mraku ispred nas.
Osvrnuh se ponovo ka Baltiku; nije mi se išlo od njega.Znam da je divlji i neobuzdan, ali meni je bio prelep. Nije me plašio, već me je činio spokojnom. Nasmeših mu se i raširih ruke. Koliko god ludo zvučalo, mene je to tamno prostranstvo grlilo. Tek što odlučih da ipak ostanem, telo mi iznenadi neprijatan igličav talas zime koji mi se prosu po goloj koži. Hladnoća me probi oštro, do same kičme. Stresoh se i smesta se okrenuh. Dadoh svoju ruku spasiocu, dopuštajući mu bez reči da me povede.Hodala sam oborenog pogleda usmerenog ka mojim stopalima koja su pratila duboke tragove koje su vojničke cipele spasioca ostavljale u sitnom pesku purpurne boje.
Svašta… purpurni pesak! – iščuđavala sam se pred neobičnom bojom koja je prštala pod našim nogama. Moram zapamtiti ovaj dan. Stvarno je neverovatan… samo… koji je danas dan?! – zapitah se ponovo i naglo se ukopah. Njegove cipele više nisu ostavljale trag u čudnom pesku, već su se penjale po gomilama zemlje i kamenja. Pustih mu ruku i podigoh glavu, pokušavajući da shvatim gde se nalazim.
Neobičan mrak koji je činio da vidim samo na metar od sebe poče lagano da iščezava, otkrivajući mojim očima razbacana brda belog krečnjaka, kamenja i stena. Spasilac me ponovo upita da li sam dobro. Usmerih pogled ka litici rta; bila je bolno iskidana i razbijena. U blizini njenog vrha, načičkano
su se stiskali ljudi, koje su osvetljavala svetla hitne pomoći i policije. Namrštih se, shvatajući da nešto nije u redu.Osvrnuh se ka mestu gde sam stajala. Zaustavih vazduh i širom otvorih oči. Celu plažu je progutao nanos ogromnih stena i gromada zemlje. Jedino mesto koje je bilo ravno bilo je mesto gde sam ja stajala, dok se u plićaku purpurni pesak s vremena na vreme presijavao, kao da je protkan komadićima stakla. Osetih nalet malaksalosti. Pred očima mi sve zatitra. Zatreptah jako, pokušavajući da razbistrim vid. Shvativši da mi nije dobro, spasilac me pažljivo uze u naručje i ponese. Hodao je čvrsto, spretno se pentrajući po stenama. Moj pogled je bio usmeren iza njegovih leđa, ka Baltiku. Sa svakim njegovim korakom, more je bivalo sve mirnije. Bledo sam ga gledala i nisam osećala ništa.
– Ne plašite se ništa, za sekund ćete biti na vrhu – reče kad me pažljivo spusti u sedište improvizovane žičare. Zatim mi čvrsto stegnu sigurnosne pojaseve oko struka i grudi.Trgnuh se zbog toga i on mi uputi topao, širok osmeh.
– Je l' ovo bio neki odron?! – upitah bezizražajno kad on povuče sajlu, dajući znak da mogu da me izvuku.Moje pitanje kao da ga opeče. Naglo mi se unese u lice,odmeravajuæi ga na trenutak, a onda me zabrinuto, skoro šapatom upita kako se zovem.
Nisam mu odgovorila, jer ni sama nisam znala odgovor.
 
 
Trejler za MIRIS NASLEĐA
Trejler za ZEMLJA MRAZA
Trejler za SJAJ BEZDANA
 
RECENZIJE ZA PRVE DVE KNJIGE:
PURPUR ARKONE  by Aleksandar Đelošević
 
 Sajt autorke DRINA STEINBERG
 
 
 

Thursday, 27 October 2016

Ranka Tanasić Barlov - Kada se ponovo sretnemo


Izdavač - Urban Art

1982. godine Svetlana je dobila blizance, čula je plač svoje dece i nakon toga je pala u nesvest. Kada se osvestila, lekari joj govore da je devojčica rođena mrtva, i u rukama joj ostaje samo dečak, Jovan.
Svetlana im ne veruje, kao ni njen muž, zajedno se bore da dođu do istine i do svoje nestale devojčice. Čak i 30 godina kasnije, kada njen suprug više nije pored nje, ona nastavlja potragu.

''Čudno je to što nazivamo rastankom. Obe strane budu ranjene, ali ni jedno ne umire. Dišu, ali ne žive. Odlaze, ali nikada iz srca.''

Jovan, Cuci, Dunja i Suzana dele dvorište, tajne, snove i nestašluke jer se znaju od malih nogu.
Kroz knjigu pratimo život Jovana, njegovu borbu sa tugom zbog izgubljenje sestre, podršku koju pruža majci, njegovo prijateljstvo sa Cucijem koji je islamske veroispovesti i zaljubljenost u Dunju koja traje još od detinjstva. Iako je celog života zaljubljen u nju, Jovan je imao par kratkih veza u koje nikada nije založio srce, ali je žene uvek poštovao.
Četiri prijatelja, ljubavi, problemi i istine. Svima će im život prirediti velika iznenađenja.

''Đorđe Balašević je bio u pravu kad je rekao: “Prave ljubavi se ne spominju. Nikada. Nikome.”
Kao da ljubav nikada nije postojala. A onda se život nastavio.'' 

Ova knjiga nosi sa sobom tešku, bolnu temu, i jesam sam se nekako uvek sklanjala i bežala od nje jer bi mi izmrvila srce, ali drago mi je što sam pročitala ''Kada se ponovo sretnemo''. Odlična priča u kojoj glavna tema jeste potraga za ukradenim detetom, ali među ovim stranicama se nalaze i ljubav, tolerancija, činjenica da su ljudi samo ljudi, bez obzira na njihovu nacionalnu i versku pripadnost. Svuda ima onih loših i onih dobrih i to je jedina pravilna podela.
… I ono najvažnije – poruka da u životu treba biti uporan jer se upornost uvek isplati. 

''Svaku priliku u životu treba iskoristiti. Ako je ne prepoznaš, druga prilika teško da će pokucati na vrata.''

Mnogo mi se dopalo što svako poglavlje započinje neki citatom Selimovića, Antića, Radovića, Bukovskog, Vajlda itd. 

''Naravno, gorčina je u tome što nam uzimaju živote, bez ijednog ispaljenog mesta.'' Čarls Bukovski
''Ja dolazim iz detinjstva. Tamo je moj zavičaj.'' Antoan de Sent Egziperi

''Mnogim ljudima prošao je život u strahu da ne pogreše. I, uglavnom, nisu imali većih grešaka. Život im je prošao bez grešaka… I bez smisla.'' Duško Radović

''Taman odrastem - ti podetinjiš. Taman podetinjim - ti odrasteš. Uvek mi bežiš za jedno juče. Uvek si daleko za jedno sutra.'' Mika Antić

Ja moram da dam 5 zvezdica zbog svih roditelja koji već decenijama traže svoju decu. Zbog svih trudnih žena koje se i dan danas plaše da uđu u porodilište. Zbog toga što svi ćute i niko ne odgovara. Iz inata, iz principa, zbog pravde, zbog kritike koja se krije u ovom romanu, zbog svih izgubljenih devojčica i dečaka koji lutaju ovim svetom ne znajući ko su... i zbog Jovana. Jovan mi se uvukao u srce.

''Živeli smo u uverenju da ništa nije bitnije od našeg detinjstva, iako je naša generacija bila žrtva gluposti odraslih.''

Recenzija by Prodavnica snova

Tuesday, 25 October 2016

Tamara Kučan - Peščani sat


Izdavač - Urban Art

Malo upozorenje: Ako ne volite recenzije koje sadrže par psovki i 'ružnih' reči, nemojte da čitate dalje. Nisam mogla da se sudržim. Recenziju sam pisala dok sam čitala, što radim samo sa knjigama koje mi čačkaju nerve ili srce.
''Peščani sat'' sam počela da čitam sinoć kada sam završila ''Svice u tegli'', ostala sam budna do 4 i nastavila sa čitanjem danas, nisam prestala dok nisam završila, ali sve Tamarine knjige drže pažnju, tako da to nije ništa čudno.
Na početku knjige upoznajemo Jovana, pisca bez ideje i inspiracije, bednika koji ovu knjigu piše.

''Pljuga za pljugom. Nesposoban sam. Istina. Pluća puna katrana škripe, a podočnjaci se zatresu kako tramvaj prođe. Nesposoban sam kada nije tu. Takvog me je najviše volela. Takav sam najčešće drhtao pred njom, ne pokazujujući joj to, mislivši da samo ja vladam sobom. Bio sam klinac. Lud i neiživljen. Nekada sam je namerno ubijao da bih iznova shvatio koliko ne mogu bez nje. Muškarac, dete, životinja i heroj. Mogao sam biti sve. I sve sam bio. Kurve poput nje to ne cene. Nju ne zanima što možete da umrete za njom. Sa njom. Ili bez nje. Kurva inspiracija je ipak samo kurva. Nisam, valjda, pomislio da ću da se oženim njome.
Pisac bez inspiracije. Podjednako loše kao impotentni muškarac.
Niko i ništa.
Pljusak i šuplje cipele.
Vetar i pokidan kišobran.
Korov kalemljen sa najlepšim cvetom.
Prva psovka koju dete nauči.
Prva momačka korpa.
Srednji prst razuzdane maloletnice našminkane kao majmunska guzica.
Automobil bez kočnica.
Vir.
Sat bez brojeva koji kuca.
Otkucava.
Zakucava.''

A onda u narednom poglavlju upoznajemo Saru, pronađenu kako sedi na prozoru pored noža i tableta. Kada joj psihijatar objasni da su tu jer sumnjaju da želi da se ubije, Sara odlučuje da ispriča svoju priču.
Studentkinja fizike, uvek pametna nikad lepa, živi jednim potpuno običnim, neki bi rekli dosadnim, životom.
I njena najbolja drugarica Sonja, uvek lepa, nikad pametna, glumica, živi za putovanja, poslovna pratnja.
Ali i to će se preokrenuti kada Sonja ode u Španiju i kada zamoli Saru da ode umesto nje na razgovor sa poznatim producentom Petrom i da joj obezbedi ulogu u njegovom filmu.
Stidljiva Sara se sređuje imitirajući Sonju i odlazi na sastanak. Prvi put će joj neko reći da je lepa, da je zgodna, sve ono što nikada nije čula. I iz tog poslovnog sastanka, rodiće se ljubav. Uvrnuta, čudna, bolesna ljubav. Ljubav čiji se rok trajanja meri jednim peščanim satom. 

''Čudni smo mi. Idemo od nazad. Volimo se pre dodira, mrzimo se pre suza, upoznajemo se pre pružanja ruke i rastajemo se kada je najlepše. To smo mi.''

Petar odmah shvata da Sara nije Sonja i govori joj da želi nju u ulozi prostitutke, jer je baš ona njegova inspiracija... Sara pristaje, luda od ljubavi i pretvara se da je Višnja, Petrova lična eskort dama. Međutim kada Petar prvi put ode bez traga i glasa, Sara odjednom potpuno gubi kontrolu nad svojim mirnim životom i upada u vrtlog elitne prostitucije, zahvaljujući Sonji...
Nepoznati muškarci se ređaju. Petar nestaje.
Nepoznati muškarci se iživljavaju. Petar se vraća.
Nepoznati muškarci joj lome telo. Petar joj lomi dušu.
Puni džepovi. Prazno srce.
Mnogo seksa. Mrve ljubavi. 

''Ponekad su tišine glasnije od svakog razgovora.
Ponekad su reči najveći penisi.
Ponekad ležite izjebani a nedodirnuti. ''

Nije ovo šokantna knjiga. Ovo je realnost, živimo u vremenu gde je reč 'starleta' paravan za elitnu prostituciju. Ako prostitucija uopšte može biti elitna.
Nije ovo ni bolna knjiga - surova je, ja se lično nisam vezala za junake, da ih je Tamara sve poubijala, ostala bih potpuno ravnodušna.
Odvratni muškarci koji plaćaju za žensko telo da se ispišaju i svrše po istom, prazni i bahati govnari koji se kriju iza poslovnih uspeha, emotivno sakati i nikakvi, oni u odelima i sa kajlama oko vrata. Šovinisti, nesposobni da vole.
Ma koliko su neki od njih imali neke 'tužne' priče i ma koliko su se neki zaljubljivali u Saru, apsolutno sam svakom od njih poželela tragičnu i surovu sudbinu.
Jer feministkinja u meni vrišti da to tako treba. A ja odlučno klimam glavom. 

''Lepo je biti heroj kad se sve raspada. Vole muškarci uplakane žene. Vole da ih teše. Tada su heroji. A to što su ih rasplakali… Ma ne. Nije to bitno.''

Tu su i ljubomorne žene koje su spremne na gadosti i gaženje preko mrtvih, ako treba, kako bi došle do nekog svog cilja, pokušavajući na taj način da izgrade sampouzdanje.
Ali, ma koliko žene bile veštice, kurve i kučke... Žene se ne iživljavaju iz čiste bahatosti... kao što to rade muškarci. Ili bar žene to rade mnogo ređe.
Ženama je potreban razlog za zlo, pik na nekoga. Muškarcima je dovoljan loš dan, pun novčanik i sadistički mozak da sebi kupe prvi plen.

''Valjda tako uvek biva. Kada se sperma prospe, nekoga zaboli istina, a nekoga pomiluje laž.''

Knjiga se završava početkom, dakle, na kraju je opet razgovor između psihijatra i Sare.
I poslednje poglavlje je Jovanov intervju . Ovo je roman u romanu, taj detalj mi se najviše i svideo.

''Klovn je doveden da nasmeje. Klovn je doveden da uveseljava. Klovn je… doveden. Klovn je zvezda zabave. Klovn od balona pravi cvetove. “Klovn je stvarno super.” “Ovaj klovn je smotan.’‘ ’'Ovaj klovn je smešan.” “Ovaj klovn je glup.”
Klovn je tu da nasmeje. “Hajde, nasmej nas klovnu. Zato si tu.”
PLATILI SMO. HOĆEMO KLOVNA. Zaboga, to je klovn. PLATILI SMO!!! MI SMO PLATILI! HOĆEMO KLOVNA!
Koga zanima da li je klovn tužan. Ko još plaća da gleda tugu? Tuga se nikada ne plaća. Tugom se plaća. ''

Silikoni.
Nakit.
Krpice.
Laži.
Političari.
Brutalnost.
Sex.
Ljubav.
Elita.
Praznina.
Hoteli.
Putovanja.
Stranci.
Kokain.
Alkohol.
Gubitak.
Izdaja.
Život.

''Na kraju ostaneš uz onoga ko te je voleo bez maske. Tebe, sasvim običnu. Pomalo bajkovitu, pomalo realnu.''

Recenzija by Prodavnica snova

Slađana Kručičan - Svici u tegli


Izdavač - Urban Art

''Moja mašta mi je pružala puno zadovoljstva. Tada je bivalo sve lepo i dobro. U onim kratkim i pogrešnim momentima kada sam pokušavao svoje fantazije da ostvarim, nisam uspevao. Sve bih upropastio realnošću''

Shvatili ste da Dušan, glavni lik knjige, ima neke zanimljive misli.
Pa, da vas upoznam.
Dušan je pravnik, ima 47 godina, živi u Beogradu.
Pijanac, neženja,duhovit, voli knjige i kafanu. Ima najboljeg prijatelja Zorana koji je tu i za sreću i za tugu, i još mnogo ljudi oko sebe sa kojima svakog dana pije.
Ako mene pitate, Dušan je izgubljeni umetnik koji je nekom greškom završio na pravnom fakultetu, tako sam ga ja doživela.
Kada jedne večeri, nakon kratkog razgovora sa simpatičnom staricom, krene kući iz parka, dobija udarac u glavu. Srećom je starija gospođa čula da se nešto dešava i pozvala je policiju. Tako Dušan završava u bolnici i njegov život se menja.
Upoznaje svoju (zvezdu) Danicu koja je mlađa od njega, shvata da u životu možemo imati samo par pravih prijatelja (ako imamo sreće) i smanjuje alkohol.
Zbunjen novom šansom koju mu je život pružio, pažljivo i pomalo nesigurno upada u slatku provaliju zvanu ljubav.



''Prestani da se plašiš. Uzmi sve što ti život pruža. Prekratak je. Uživaj u njemu. Ako ti se opet ukaže prilika, nemoj je odgurnuti, prigrli je. Takve stvari su ono za šta živimo. Uživaj u svakom lepom trenutku. Kada se završi a završiće se, onda pati. Doći ću ja pa ćemo da se napijemo.''

Postoje knjige u kojima volim dublje filozofije, postoje knjige u kojima mi prevelika detaljisanja skakuću po svakom nervu.
Sa ovom knjigom je prvi slučaj, želela sam još – Dušanovih misli, više ranijih ljubavi, a posebno mi je nedostajalo nešto više o njegovoj mladosti. 

''Ljudi ne znaju da cene sitnice, stalno opterećeni velikim stvarima, a život čine upravo ta mala, mikroskopska zadovoljstva.''

Ovo je kratka knjiga koja se brzo i lako čita. Stil pisanja je jednostavan i preporučujem je svima koji požele da uzmu u ruke nešto drugačije, kao i svima onima koji vole ovaj čudni i uvrnuti Beograd.

''Važno je da je sad tu, da smo skupa, pa ako se nešto desi, uživaću u tome. Ako se ne desi, šta da radim? Sve je to život.''

Kraj ima obrt koji nisam očekivala, ali moram priznati da mi se dopao, no, opet mi je nedostajalo malo više detalja. 

''Počeo sam da gubim novog sebe, a taman sam se pronašao.''

Recenzija by Prodavnica snova

Saturday, 22 October 2016

Dejvid Levitan - Još jedan dan


Izdavač - Dereta izdavaštvo

SVAKOG DANA sam pročitala pre dve godine,i jedna mi je od najomiljenih knjiga ikada.Do sad sam je pročitala triput. Sumnjala sam da će ovaj drugi deo uspeti da ga zaseni,jer sam kontala da je potpuno ista priča,samo ispričana iz ženskog ugla. Iako je prvi deo pisan iz muškog ugla koji obožavam,Još jedan dan mi je ispao još bolji,mnogo bolji. I svaki put kad sam čitala prvi deo,u mnogim situacijama sam zamišljala kako se Rianon sad oseća,šta će da uradi,kako će da uradi,o čemu razmišlja. Sve smo to dobili u ovom drugom delu,pa čak i više od toga.
Ove dve knjige su zaista nešto izuzetno,odlični likovi i jedinstvena, fantastična tema i radnja.Moja ogromna preporuka.

"Još jedan dan" nam pokazuje šesnaestogodišnju Rianon.
Njen život je jednoličan i uglavnom se trudi da udovolji svom dečku Džastinu,koji je tip osobe "ujutru mrzim sebe,poslepodne ceo svet."Nije spontana,voli da joj sve bude isplanirano,i zbog toga često dolazi u sukob sa Džastinom.

"Kad mi ide loše sa Džastinom,uvek sebi postavljam pitanje:Koja je svrha? Zašto dovodimo sebe u takvu situaciju?Zašto silom moramo da budemo par?Da li je ono što dobijaš zaista vredno onog što gubiš?"

Usamljenost i praznina je ono što ispunjava Rianonin život.Živi u porodici gde otac,majka i sestra žive svoj život i gledaju samo sebe.Od prijatelja se udaljila ušavši u vezu sa Džastinom. Pažljiva je i radije će dopustiti da ona bude povređena,nego da ona nekog povredi.Pored Džastina,njena ličnost isčezava,postaje sićušna,nevidljiva,u senci.

"Kako je bolno to što sam potpuno ispunjena njegovim postojanjem,a on mojim nije."


"Gledala sam jednu od onih mojih serija,i u jednom trenutku neka domaćica reče nešto tipa "On je totalni promašaj,ali je moj promašaj",pa pomislih,Uf sranje,ovo stvarno ne bi trebalo da me pogađa,ali me pogađa,i šta sad?Valjda je ljubav takva - vidiš kakav je kreten i voliš ga bez obzira na to,jer znaš da si ista takva,ako ne i gora."

I sve je tako mučno,napeto,usamljeno i jednolično do jednog ponedeljka,kad će Rianon na obali okeana doživeti savršen dan sa Džastinom. Samo, on ga se sutradan neće sećati.Zbunjena i tužna, Rianon će početi da preispituje sve, dok ne sazna da dečko s kojim je doživela najlepše trenutke, koji je potpuno razume i prihvata takvu kakva jeste - uopšte nije Džastin.

Upoznaje dečaka koji se zove A,i koji se svako jutro budi u telu druge osobe,bez obzira na pol i rasu. Nikada se nije vezivao za druge ljude,živeo je od danas do sutra,nije se mešao ni u šta i gledao da bude neprimećen.Sve dok ne upozna Rianon i počne da krši svoja pravila.Rianon u početku misli da je sve to šala.

"Svakog jutra budim se u nekom drugom telu.To se događa još od mog rođenja.Ovog jutra sam se probudio kao Megan Pauel,koju upravo vidiš pred sobom.U subotu,pre tri dana, bio je to Nejtan Deldri.Dva dana pre toga Ejmi Tren,koja je bila u poseti tvojoj školi i sa kojom si provela dan.A prošlog ponedeljka Džastin,tvoj dečko. Mislila si da si sa njim išla do okeana,a to sam zapravo bio ja.tad smo se prvi put sreli,i od tad mi ne izbijaš iz glave."

Provevši jedan dan u telu Džastina,A uviđa koliko je Rianon nesretna i sputana.Pokušava da joj otvori oči.

"Voliš ga zato što je izgubljen slučaj.Veruj mi,viđao sam i ranije da se to dešava.A znaš li šta se dešava devojkama koje vole izgubljene slučajeve?Bez razlike i same postaju izgubljeni slučajevi."

"Ima tako puno stvari koje te mogu držati u vezi.Strah od samoće.Strah da ti se životni planovi ne razruše.Odluka da se pomiriš sa nečim što ti je okej,jer ne znaš može li uopšte da bude bolje od toga.Ili iracionalna vera da će biti bolje,iako znaš da se on neće promeniti."

Rianon i A provode dosta vremena zajedno,kad god mogu da se uklope.Raskida sa Džastinom. Počinje da se zaljubljuje u A,oseća se opušteno i rasterećeno sa njim,može da se ponaša kako hoće,da priča o čemu god hoće,bez osude. Ceo život je živela pod velom predrasuda,a A je pomerio taj veo i pustio je da udahne punim plućima.
Ali tu je i ona druga strana,jer se A svaki dan pojavljuje u drugom telu,i Rianon postaje svesna da nikad neće moći da ga pokaže prijateljima i roditeljima,da im priča o njemu,da legne i da se probudi sa njim,nikad neće moći da rade ono što svi zaljubljeni parovi rade.
Postoji samo sadašnji trenutak.

"Kako se danas zoveš?"
"A. Za tebe sam uvek A."



"Voli ono što je iznutra,kažem sebi.Ovo može da funkcioniše samo ako voliš ono što je iznutra."

A je došao do saznanja da postoji još takvih osoba poput njega,i možda nađe način da zauvek ostane u nečijem telu.I zbog toga napušta Rianon,jer mora naći odgovore o sebi i životu.

"Volim te iskreno,ali se bojim da od te ljubavi ne napravim nešto odviše značajno.Zato što ćeš me uvek napuštati,A. Ne možemo protiv te činjenice.Uvek ćeš me napuštati."

Knjiga me je ostavila teksta bez,mozga bez,prepredivno.
Videla sam da je autor najavio i treći deo,i iskreno se nadam da će A dobiti svoj happy end jer je zaista izuzetan lik.
Ono glavno što nam ova knjiga donosi je - Zašto su tinejdžeri danas otuđeni? Šta dovodi do urušavanja porodičnih odnosa? Kako izgleda biti zaljubljen u nekoga ko iz dana u dan izgleda drugačije, u nekoga bez stabilne prošlosti i još nestabilnije budućnosti?Da li je moguće voleti nekoga bez obzira na njegov izgled?
Bez obzira koliko imate godina,pročitajte obe knjige! 
Recenzija by Crni biser

Wednesday, 19 October 2016

Olivija Ardi - Pokloni mi Pariz


Izdavač - Laguna

Jolanda radi u školi za decu oštećenog sluha, kao zamena. Kada joj dečko Aleh predloži da odu u Pariz na vikend, Jolanda oduševljeno pristaje jer već dugo mašta o tome da upozna grad u kom je njen otac živeo. Sa Alehom nije srećna i smišlja najbezbolniji način da ga ostavi čim se vrate kući. Ali, umesto hotela, Aleh je iznajmio mali stan na sedmom spratu u jednoj zgradi bez lifta, a zatim je preduhitrio Jolandu i raskinuo je. On odlazi, a ona ostaje sama u Parizu, razmišljajući o tome kada će se vratiti kući. Međutim, tada joj vlasnik stana, zgodni Patrik, režiser, predlaže da živi sa njim u stanu, zauzvrat traži od nje da mu pomogne sa snimanjem kratkometražnog filma tako što će mu pokloniti Pariz pomoću svojih pet čula.

''Grad sa hiljadama nijansi, svaki čovek, jedna boja…''

Zbog privlačnosti koju oseća prema Patriku i zbog novih prijatelja koje je upoznala u Parizu, Jolandi će biti mnogo teško da se vrati u Valensiju. 

''… Život je satkan od malih svemira.''

Kada sam počela da čitam ovu knjigu, nisam očekivala previše, ali prevarila sam se. Fenomenalna ljubavna knjiga, i definitivno će se naći na spisku favorita za ovu godina.
Jolanda je duhovita junakinja, hrabra, jednostavna. Jedna od onih retkih ženskih junakinja koja mi se zaista svidela.
Patrik... Patrik je zabavan momak na motoru, sa najdivnijim i najnežnijim srcem na svetu.
A njih dvoje zajedno su čisto malo savršenstvo za koje sam navijala od njihovog prvog susreta.

''Svako ima neku veštinu u životu a tvoja je da seješ sreću kud god da kreneš.''

Uživala sam u njihovoj ljubavnoj priči, u prijateljstvu sa ljudima iz zgrade, u opisima Pariza.
Moram priznati da sam se plašila tužnog kraja, ali me ni tu knjiga nije razočarala.

''Ti postižeš da svaki minut mog života bude vredan pamćenja.''

''Ne znam da li postoji raj…
Mislim da svako bira svoj. Ako je tako, ja sam ga odabrala odavno. Pariz je moj raj.''

Recenzija by Prodavnica snova

Sunday, 16 October 2016

Olivija Ardi - Pokloni mi Pariz


Izdavač - Laguna

Otkrijte Pariz kakav nikad niste videli u romanu Olivije Ardi!

Jolanda odlazi u Pariz za vikend na, kako se isprva činilo, romantičan izlet sa svojim dečkom, Alehom. On je, umesto u neki šarmantan hotel, odvodi do malog stana u ulicu Sorbije na sedmom spratu u zgradi bez lifta. Ali ta zgrada će joj postati dom, kad uz neočekivani obrt, Jolanda odluči da odloži svoj povratak u Valensiju i ostane da upozna grad koji je njen otac uvek želeo da joj pokaže.
Patrik, veoma zgodni vlasnik stana, ponudiće joj smeštaj s tim da ona njemu zauzvrat pomogne oko kratkometražnog filma koji njegova producentska kuća snima o tom čarobnom gradu. On traži od nje da mu pokloni Pariz pomoću svojih pet čula, a Jolanda će, dok šeta njegovim ulicama, otkriti da dve stvari koje joj je otac ostavio u nasledstvo – ljubav prema francuskom jeziku i znanje znakovnog jezika – nisu bile slučajne.
Zbog snažne privlačnosti koju oseća prema Patriku, zabavnih i šašavih komšinica iz Ulice Sorbije i nekoga veoma posebnog, ko će iznenada ući u njen život, povratak u Valensiju će joj pasti mnogo teže nego što je mislila.
 
Jedan od najlepših ljubavnih romana koje sam pročitala ove godine!
Jedna Špankinja mi je pre nekoliko godina preporučila da pročitam bilo koju knjigu Olivije Ardi,pa sam bila jako prijatno iznenađena kad sam videla ovaj naslov u Laguninom izdanju. Knjiga je prava poslastica, uživala sam u svakoj stranici.

„Potrebno mi je da vidim grad kroz tebe. Tvoj pogled je čist,radoznao, prijemčiv poput pogleda novorođenčeta koje prvi put otvara oči.“

Volela sam da šetam ulicama Pariza, sa Jolandom i Patrikom,kao i njihov međusobni odnos koji je normalan i realan, sa mnogo hemije i ispunjen svakodnevnim problemima sa kojima se svi suočavamo.

„Od tvog života pored mene napraviću film najlepši od svih.“

Patrik! Zaljubila sam se u njega, kao i u Pariz. On sebe ne doživljava kao romantičnu osobu, ali sa Jolandom on otkriva tu svoju skrivenu stranu.

„Prvi u čelo, drugi ovlašan a treći za obdanište. Ako pokušava da izazove kod nje žudnju za pravim-pravcatim poljubcem, taj metod bogami donosi rezlutate.“

Jolanda zrači optimizmom,bilo mi je jako zabavno čitati njene male avanture sa komšinicama, kao i kako se zaljubljuje u Patrika.

„Ti postižeš da svaki minut mog života bude vredan pamćenja. “

Stil pisanja je precizan, pažljiv, bogat detaljima, vrlo jasan i jednostavan, prosto prenosi lepotu izborom reči. Nadam se da će Laguna uskoro da nam prevede još neku Olivijinu knjigu, jer mi se ova baš dopala.

„Ne znam da li postoji raj... Mislim da svako bira svoj. Ako je tako ja sam ga odabrala odavno. Pariz je moj raj.“
 
Recenzija by Milica's Bookshelf




Džo Hil - Rogovi


Izdavač - Dereta izdavaštvo

Ig se jednog jutra budi mamuran, sa glavoboljom i vidi rogove na svojoj glavi, prvo misli da je poludeo i odlazi kod lekara i sveštenika, međutim tada otkriva da su rogovi stvarni i da sa njima dolazi i moć - ljudi mu govore svoje najprljavije tajne i skrivene želje, a rogove kao da ne primećuju.
Godinu dana ranije, Igova devojka je brutalno ubijena i silovana, iako su svi sumnjali da je Ig to uradio, nikada nije optužen zbog nedostatka dokaza.
I zbog moći koje sada ima, Ig saznaje da i dalje svi veruju da je on glavni krivac, čak i njegovi roditelji. Svi, osim njegovog brata Terija koji mu govori istinu zbog rogova i otkriva mu ko je to uradio i zašto je morao da ćuti.
Kako mu poštenje i dobrota nisu doneli mnogo dobrog u životu, Ig odlučuje da pravdu uzme u svoje ruke.

''Ne možeš uvek da dobiješ ono što hoćeš, ali ako ti je nešto zaista potrebno, obično to i nađeš.''

Knjiga je dobra, horor koji nije previše strašan, iako sam završila sa čitanjem oko 2h noćas, zaspala sam bez problema.
Međutim, nedostajalo mi je više likova koji otkrivaju svoja sr*nja, htela sam brutalniji kraj za Merininog silovatelja i ubicu i nekako sam želela da Ig postane nešto poput Dekstera. Superheroj koji čisti planetu zemlju od ološa.
Ali to su samo pusti snovi mog uvrnutog uma.

''Misliš da znaš nekoga. Ali uglavnom znaš samo ono što želiš da znaš.''

Ko je ubio Merin?
Zašto Ig ima rogove?
Da li su ljudi koje puštamo u srce i kojima poklanjamo poverenje najopasniji?
I da li je Đavo nevinašce u odnosu na ljude i njihove bolesne umove?

''Možda đavolje rabote nisu ni prineti onome što je čovek u stanju da smisli.''

Originalno, drugačije i preporučujem ovu knjigu, posebno ljudima koji u mesecu oktobru, kao ja, vole da pročitaju horor knjigu.
Čitala sam i Džoovu knjigu Kutija u obliku srca i moram priznati da je nasledio talenat od oca, Stivena Kinga, i da su porodično genijalci za pisanje ovog žanra.

''Ne možeš uvek da dobiješ ono što hoćeš, ali ako ti je nešto zaista potrebno, obično to i nađeš.''

 Recenzija by Prodavnica snova

Saturday, 8 October 2016

Mark Levi - Neobično putovanje gospodina Daldrija


Izdavač - Laguna

„Kad se mašta suoči sa stvarnošću, ponekad nastanu problemi.“

London, 1950.
Vreme posle drugog svetskog rata, svet se oporavlja, a dvoje neobičnih ljudi žive u istoj zgradi.
Alis, glavna junakinja, ima jedan dar. Oseća mirise mnogo bolje od svih ostalih, ume da ih meša i pravi parfeme. Od toga živi i voli svoj posao, ima nekoliko prijatelja i neobičnog komšiju Itana Daldrija.
Daldri je slikar, sarkastičan, duhovit, šarmantan i pravi džentlmen. Ne slaže se sa ocem koji nikad nije prihvatio da mu je sin samo slikar, nema mnogo prijatelja i živi povučeno.

''Šta da se radi, takav je život slikara, sačinjen od zabluda i suočavanja sa istinom, mislimo da znamo šta radimo, a proklete četkice zapravo vladaju nama i teraju po svom. I pritom nisu jedine...''

Jedne večeri, Alis odlazi na vašar i na nagovor prijatelja pristaje da ode kod vidovnjakinje koja joj govori da ona nije rođena u Engleskoj, kako je mislila, i da će upoznati nekog posebnog u Istanbulu. Alis ne veruje u proročanstva, ali počinje da ima košmare nakon toga i kada sve to ispriča Daldriju, on je ubeđuje da zajedno krenu na uzbudljivo putovanje.
Njega inspirišu raskrsnice i nebo, a nju mirisi. U potrazi za tim, kao i za Alisinim poreklom i posebnim muškarcem, avantura počinje.

''Svima treba neko u životu, niko ne može potpuno sam da postigne nešto veliko.“

Uglavnom uživam u Levijevim knjigama od prve do poslednje stranice. Sa ovom je bilo nešto drugačije, mnogo mi se svideo početak knjige, pa mi je drugi deo bio malo dosadan i previše spor, i onda mi se kraj knjige i preokret, opet svideo. Skroz mi je lep Daldrijev i Alisin odnos, način na koji podržavaju jedno drugo, kao i način na koji joj pokazuje da život treba živeti punim plućima i da se ne treba plašiti, jer jedino tako nešto vredi.

''Vi ste meni postali prijateljica i ovaj naš boravak u Istanbulu ostaće jedan od najradosnijih perioda u mom životu. Nadam se od sveg srca da ćete stići do cilja. Čovek koji će vas voleti moraće da se navikne na vašu narav (prijatelj može to da vam kaže, a da se ne naljutite, zar ne?), ali će zauzvrat imati kraj sebe ženu čiji će zvonki smeh oterati sve nevolje iz njegovog života.''

Ova knjiga ima onih nekoliko stavki koje volim:
Magiju.
Ljubav.
Putovanje.
Snove.
Sudbinu.
Misteriju.
Odličan stil pisanja.

I ono nešto što me nervira:
Mnogo spora radnja.

''Hrabrost jednog pravednika odgovor je na nečovečnost hiljadu krivaca.''

Recenzija by Prodavnica snova