Friday 23 March 2018

Sanja Vukosavljević - Ničije nebo



Pre par dana posetio me poštar i doneo mi knjigu “Ničije nebo” naše drage Sanje. Kako je bio početak nedelje i posao me okupirao ostavila sam čitanje za dane vikenda. Međutim, danas imam jedan od onih “opasnih” dana kada je bolje da ne pipam ništa, osim šoljice sa kafom i knjige, pa se odmah odlučih za Sanjinu. 
Nisam znala šta da očekujem, jer sam o ovoj priči i Sanjinom pisanju znala samo iz komentara vas koji ste sa tim već bili upoznati. Otvorila sam je sa namerom da malo čituckam, uz popodnevnu kafu, ne bih li se rasteretila od stresa nakupljenog u toku nedelje, pa polako, dokle stignem.. Ali...
Evo sedim u sobi nakon 5 sati konstantnog čitanja, zagledana kroz prozor pred kojim ovaj kasni mart organizuje Bal pod maskama, svečano prerušen u rani januar, i iskreno ne znam kako da počnem sa prenošenjem svojih utisaka o knjizi koju sam pre nekih pola sata pročitala. Ne, progutala! To je pravi izraz!
Trenutno su mi grudi tesne za srce. Bukvalno. Ovo je jedna izuzetno emotivna Oda posvećena najlepšim “stvarima” u životu: odrastanju, prijateljstvu i ljubavi.

Ima svega među ovim koricama. Počev od slatke, šašave dečije uvertire, preko pubertetskih bubica od kojih smo svi bolovali, pa do ozbiljnih životnih lomova kroz koje smo, na ovaj ili onaj način, prošli svi mi rođeni u Jugoslaviji, zemlji koju smo zvali svojom, zemlji koje više nema. Smejala sam se i plakala, pronalazila po komadić sebe gotovo na svakoj strani. Toliko sam se saživela sa likovima da su mi se nekontrolisano otimali uzdasi, gutala sam one bolne knedle, popušila tonu cigareta, i potrošila skoro celo pakovanje papirnatih maramica. Zaboravila sam na vreme okrećući strane kao hipnotisana.

Radnja prati živote… ne… ipak neću.. neću vam odati o čemu se radi.. Šteta bi bilo da ovo ne doživite potpuno nespremni (to se naravno odnosi na one među vama koji još nisu pročitali ovu knjigu). Vi koji ste čitali, ćutite.. ne otkrivajte.. pustite ih da sami, iz svojih ličnih razloga, zavole Jelenu, Enesa, Gocu, Dragana, Luku… i sve njihove ljubavi, tuge, odluke, kajanja, radosti…

Čitajući, mnoge pesme su mi se kovitlale kroz misli. I one koje Sanja sama pominje u knjizi, i neke koje su se meni učinile prikladnim za određene situacije kroz koje su likovi prolazili. Ali kada sam sklopila knjigu i zagnjurena u misli zatvorila oči, u mojoj glavi stvorila se jedna slika.
Kafana... Zadimljena polumračna prostorija. Zora je pristigla ali se još nije raskomotila. Desetak stolova sa kariranim stoljnjacima i plehanim pepeljarama. Stari Ciga sa violinom i sedobradi harmonikaš sede u uglu i tiho plaču, svaki na svom instrumentu. Brkati konobar donosi nove ture pića već pijanim gostima i odnosi prazne čaše sa stolova onih koji su bezuspešno pokušavali da pronađu utehu na dnu istih... U uglu kraj šanka stoji ogroman veštački fikus. Veštački je, jer ni jedna živa biljka ne bi bila u stanju da podnese toliko jakih isparenja: što do nikotina, što od alkohola, što od slomljenih ljudskih srca. Niko od prisutnih ne razgovara, ali svi tiho pevuše, zadubljeni u svoje misli i svoje tuge.

I nizu se pesme…
“Violino, moja vilo, ti ne pričaj šta je bilo, ‘ej gitaro ne odaj me ti… harmoniko moja diko, sviraj noćas tiho tiho, ona sada s drugim odlazi…”
“Do godine biće dve godine duge, kako tužan živim pokraj žene druge…”
“Još me bude misli lude.. jos za tebe pitam ljude.. čekajući ja na tebe, ja izgubih samog sebe...”
“Uspori malo sudbino sestro, idi ne neko drugo mesto. Šta smo ti krivi, šta smo ti dužni, juče srećni, danas tužni…”

Nisam neko ko sluša narodnu muziku u slobodno vreme... ali jesam neko ko zna da bez dobrih starih narodnih pesama nikad ni jedna zora nije ušla u kafanu, nikad ni jedna tuga nije ispričana nepoznatom čoveku za stolom do vas, nikad ni jedna ljubav nije oplakana do kraja.. Ove pesme nisam čula godinama.. ali su mi nadošle nakon ove priče.. Sanja, sestro slatka, načisto si me bacila u sevdah... 😊
Poželela sam da se teleportujem u neku ovakvu kafanu, i da uz muziku i vino odbolujem jos jednom sve ovo što sam pročitala. Jer, Sanja je tako majstorski dočarala svaku emociju, da ovo ne može da prođe bez “kafane”.

“Ničije nebo” je novi stanar moje biblioteke. Srećna sam zbog toga. Nadam se da sam vama koji još niste pročitali ovu divnu knjigu dala dovoljno povoda da nabavite svoj primerak!
Jos jednom VELIKO HVALA Sanji na ovoj divnoj prici i na prelepoj posveti! ❤
P.S. Mišljenja sam da ova knjiga zaslužuje bar još nekoliko izdanja.

Slavenka Drakulić - Frida ili o bolu


Izdavač - PROFIL

“Ja bih da me ništa ne pitaš, da ne govorim. Da legneš uz mene i da me zagrliš. Da me greješ. Hladno mi je, to bih ti želela reći.” 

Slavenka Drakulić o Fridi, bolu, ljubavi, nadi i slikarstvu...
Ovo je knjiga koja mi je par godina bila na listi za kupovinu, nisam mogla da je pronađem, posle sam i zaboravila, dok je sasvim slučajno nisam ugledala na jednoj polici “Sve knjige za 200 RSD”... i odmah sam je kupila i radovala se kao malo dete...


“Zašto mi nikada nije dosta nežnosti i strasti, nikada?”

Knjiga se smenjuje između trećeg i prvog lica, to mi je bilo malo čudno u početku, ali brzo sam navikla... I ovo je stvarno knjiga o bolu, kako fizičkom, tako i emotivnom. O nesigurnosti koja se javlja usled zdravstvenih problema, nakon operacija, i o životu ako deo tela koji ne izgleda “kako treba”.

“Ni sažaljenje, kao ni zlobu, nisam mogla izbeći. Sažaljenje je imalo miris, prepoznavala sam ga nepogrešivo jer sam s njim odrasla, jer me je pratilo celog života. Ponekad mi se činilo da ću se ugušiti od vazduha zasićenog poznatim vonjem.”

Fridin život sa Diegom Riverom (u knjizi Maestro) i njena ljubav koju je osećala prema njemu, čak i kad joj je bio neveran, čine veliki deo ove knjige. A tu je i njena borba, njena volja za životim, njena odlučnost i sve nesreće koje je doživela u svojih 47 godina života. 

“A kada se raspadneš, moraš da pronađeš nešto za šta ćeš se uhvatiti, nešto što ćete održati na životu.”

5 zvezdica. Mnogo volim Fridu i za mene je ta žena bila i ostala simbol svega što vredi. 

“Šta je smrt, pitala si me, kada je čovek zapravo, mrtav? Sada ti mogu odgovoriti: biološke funkcije nisu važne. Važan je smisao. Smrt je kad ti od tvog života ne ostane ništa više, zapravo ti je svejedno da li još uvek dišeš i rastu li ti kosa i nokti. Ti ionako više ne postojiš.”

Lorelin Pejdž - Prvi dodir


Izdavač - LAGUNA

Kad je knjiga izašla mnogi su napisali da su očekivali više a da to nisu dobili. Meni se knjiga baš baš baš sviđa. Priča o životu jedne devojke koja je posle razuzdanog života rešila da krene ok putem, da bi je u nekom trenutku okolnosti navele da bude ono što ne želi, ona od pre. Tu je i Riv koji je mmm i baš onakav kakav treba da bude. Opasan i dominantan, pun samopouzdanja, lep i zarazan .Bije ga glas da je na ivici, u mutnim poslovima a kad se zagrebe pametan, predan i kad se osvoji ništa više nego osoba koja je željna ljubavi. Igra mačke i miša u početku mami osmejak na licu kroz čitanje.Nadmudrivanje i zavođenje.

„O, ti si od onih žena.“ Ustao je zajedno sa mnom i pružio mi peškir na čijoj je ivici zlatnim slovima izvezeno ime Salis. 
„Dobro“, rekla sam i obmotala frotir oko krajeva kose. „Zagrizla sam mamac. Kakve su to žene?“
„One koje ne prihvataju pomoć od muškaraca.“
Postojalo je vreme kad ništa nije bilo dalje od istine. Mnogo sam zavisila od muškaraca, oslanjala se na ovog ili onog kako bih dobila krov nad glavom, hranu, odeću i zabavu. Ali to je bilo pre mnogo godina. Sad se oslanjam samo na sebe. To je možda najteži deo uloge koju moram odigrati – predavanje kontrole koju sam stekla. Potčinjavanje.
"Ipak sam je prihvatila, uzimajući tvoj peskir.’’
 
Boreći se da sazna istinu o drugarici koje nema, uplešće se u mrežu sopstvenih osećaja koji se bude u njoj. Ljubav, poklanjanje duše, misli i svaki otkucaj srca njemu za koga misli da je opasan a opet krijući od njega da mu se svakog sekunda predaje sve više i više iako zna da ne bi smela, je zanimljiva igra koja prožima knjigu.
 
U toku čitanja sam zaboravila da knjiga jelte ima i drugi deo pa sam priželjkivala kraj bez Amber. U fazonu živeli su srećno dugo, dugo. Ali drugi deo će odlučiti. Poslednje stranice sam čitala i nisam verovala da će se mučenje nastaviti. Ostaje da vidimo za kojom će Riv krenuti. Onom koja ga je dotukla i iz njega izvukla najgore moguće ili onom pred kojom se svi njegovi zidovi spuštaju. Sve u svemu knjiga je super, ima svega. Od onoga da je poverenje bitno, do napetosti, dobre i loše granice, od leptirića, izazovnosti, flerta. Stalno u nekom iščekivanju i želji da se završi baš onako sladunjavo. Ono što sam očekivala to sam i dobila, ali baš!!!